Zamisli studenta u Teksasu, 1986. godine. Sedi u praznoj učionici, ima papir pred sobom i uputstvo koje zvuči gotovo previše jednostavno: piši petnaest minuta o najtežoj stvari koja ti se desila. Ne brini o gramatici. Niko to neće čitati.
Taj student nije znao da učestvuje u nečemu što će četrdeset godina kasnije prerasti u jednu od najviše proučavanih tema u psihologiji uopšte. Psiholog koji je osmislio taj eksperiment, Džejms Pennebaker, verovatno ni sam nije slutio koliko će daleko to jedno pitanje otići.
Decenije proveravanja jedne proste ideje
Ono što je počelo kao mali univerzitetski eksperiment danas je podloga za stotine studija, sprovedenih širom sveta, na svakojakim grupama ljudi, od studenata do onkoloških pacijenata. Sam Pennebaker je, kada je 2018. sumirao svoj životni rad, prošao kroz više od sto istraživanja koja su merila jedno te isto pitanje: da li pisanje o onome što nas boli zaista nešto menja u nama.
Jedna istraživačica, Džoen Frataroli, otišla je i korak dalje. Za jednu jedinu analizu 2006. godine, pregledala je 146 ozbiljno kontrolisanih studija, ono što bi neko nazvao malom bibliotekom posvećenom istom pitanju. Od tada su se pojavile još čitave gomile pregleda, o depresiji, o traumi, o kvalitetu života kod hronično bolesnih ljudi, čak i posebno o tinejdžerima.
Da li ovo zaista nešto menja
Ovde bih volela da budem iskrena, više nego što to nauka obično dozvoljava sebi u naslovima. Efekat nije čudo. Nije ni blizu.
Kada se sve te studije sažmu u jedan broj, dobija se nešto što psiholozi zovu „mali do umeren efekat“. Ne dramatičan preokret, nego blagi, ali dosledan pomak nabolje, ponavljan iznova i iznova, kroz decenije i kroz hiljade ljudi koji su probali. Kod adolescenata, na primer, taj pomak je bio primetan u raspoloženju, u ponašanju, u tome koliko su se dobro snalazili u školi, ali nikad ogroman.
Drugim rečima, pisanje o teškim stvarima neće te preko noći izlečiti od nečega. Ali izgleda da, ponovljeno dovoljno puta, kod dovoljno različitih ljudi, nešto ipak pomera.
Povezan tekst: 15 vežbi za kreativno pisanje: kako da probiješ blokadu i počneš da pišeš svaki dan
Gde je ovo stvarno probano
Najzanimljivije mi je što ova tehnika odavno nije ostala zatočena u laboratorijama. Probana je kod žena koje su prolazile kroz lečenje raka dojke, i to ne jednom, nego u najmanje petnaest odvojenih kliničkih ispitivanja. Probana je kod ljudi koji se bore sa posttraumatskim stresom, kontinuirano, poslednjih trideset godina. Probana je kod onih koji su nekog izgubili, kod bolničkih sestara koje svaki dan nose tuđi bol kući, kod ljudi koji brinu o bolesnim roditeljima bez ičije pomoći.
Čak su i pacijenti posle transplantacije bubrega, ljudi u jednoj od najspecifičnijih medicinskih situacija koje postoje, učestvovali u ovakvim istraživanjima, samo onlajn, iz udobnosti sopstvenog doma.
Ali, i ovo treba reći
Ne bih ovaj tekst ostavila bez jedne važne nijanse. Postoji istraživanje, novije, fokusirano na azijske populacije, koje uopšte nije pronašlo razliku između onih koji su pisali o emocijama i onih koji nisu, ni odmah, ni kasnije. Ništa se nije pomerilo.
To me ne obeshrabruje, naprotiv, čini priču verodostojnijom. Verovatno kultura, način na koji smo naučeni da nosimo bol, da li ga delimo ili ga čuvamo za sebe, menja i to koliko će ovakvo pisanje uopšte imati efekta. Nauka to tek počinje da razume.
Kako bi to izgledalo kod tebe
Originalni recept je gotovo razoružavajuće jednostavan. Piše se petnaest do dvadeset minuta, obično četiri dana zaredom. Piše se neprekidno, bez zaustavljanja da se ispravi zapetu ili prekomponuje rečenica. Tema je uvek ono najdublje, ono što retko izgovorimo naglas. I niko to ne čita, jer poenta nikad nije bila da se podeli, nego da se konačno pusti iz sebe.
Vredi znati i ovo: kod nekih ljudi se raspoloženje odmah posle pisanja pogorša, pre nego što se bilo šta popravi. To nije znak da nešto radiš pogrešno. To je, čini se, deo puta.
Povezan tekst: Šta je kreativno pisanje i kako da počneš
Na kraju
Ne znam da li bi ovo pomoglo tebi. Ne znam ni da li bi pomoglo meni, u svakoj situaciji. Ono što znam jeste da je dovoljno ljudi, dovoljno puta, u dovoljno različitim okolnostima, sedelo sa papirom pred sobom i pokušalo, da je teško to otpisati kao slučajnost.
Možda i nije poenta da pisanje reši ono što boli. Možda je poenta samo u tome da, dok pišemo, prestanemo makar na trenutak da to nosimo sami.
