Neko je poginuo u saobraćajnoj nesreći na obilaznici. Vest je objavljena pre dvadeset minuta, a ti si je već otvorio, pročitao detalje, pogledao fotografiju i skrolovao dalje ka komentarima. Nisi poznavao tu osobu. Nemaš razlog da znaš šta se tačno desilo. A ipak, nisi mogao da ne klikneš.
Ovo nije slabost karaktera. To je mozak koji radi tačno ono za šta je programiran.
ZAŠTO NAM MOZAK NE DA MIRA
Psiholog Roj Baumeister i njegove kolege su 2001. godine objavili rad koji je od tada postao temelj cele oblasti istraživanja, pod jednostavnim, gotovo brutalnim naslovom: bad is stronger than good, odnosno loše je jače od dobrog. Njihov pregled desetina studija pokazao je da negativni događaji imaju snažniji, dosledniji i dugotrajniji efekat na nas nego pozitivni događaji iste „veličine“. Ovaj fenomen se zove negativity bias, ili pristrasnost ka negativnom.
Razlog je evolutivan, ne moralan. Mozak koji je pre deset hiljada godina ignorisao šuštanje u žbunju, misleći da je „verovatno ništa“, imao je manje šanse da preživi od mozga koji je svaku opasnost tretirao kao ozbiljnu pretnju. Danas nema tigrova u žbunju, ali sistem za detekciju opasnosti je ostao potpuno isti. Samo što se danas opasnost zove notifikacija na telefonu.
RADOZNALOST KOJA NAS ŠTITI
Postoji i drugi sloj ovoga, dublji od pukog straha. Psiholog Koltan Skrivner, koji izučava takozvanu morbidnu radoznalost, definiše je jednostavno: interesovanje za informacije o opasnosti ili pretnjama. Prema njegovom istraživanju, to nije patologija, nego evolutivni mehanizam. Isti instinkt koji nas tera da usporimo pored saobraćajne nesreće, uveravajući se da je sve u redu, jeste onaj koji je naše pretke držao u životu jer su iz bezbedne razdaljine učili kako izgleda opasnost, umesto da je dožive na svojoj koži.
Drugim rečima, kad otvoriš vest o zločinu, mozak ne traži senzaciju. On sakuplja obaveštajne podatke o svetu koji bi mogao da ti naudi.
Povezan tekst: Narativno pisanje: kako da ispričaš priču koja se pamti
KAKO MEDIJI ZNAJU DA IGRAJU NA TU KARTU
Novinari i urednici ovo znaju već više od jednog veka. Fraza „if it bleeds, it leads“, u prevodu otprilike „ako krvari, to je vest broj jedan“, pripisuje se Vilijamu Rendolfu Herstu još iz 1890-ih godina, iz perioda kada su njegove novine otkrile da priče o nasilju i tragediji prodaju više primeraka od bilo koje druge vrste vesti.
Ništa se suštinski nije promenilo, samo je medij drugačiji. Danas to nije naslovna strana novina, nego naslov koji se bori za klik među hiljadu drugih naslova. Arijana Hafington, osnivačica Hafington Posta, je jednom oštro kritikovala ovu logiku, rekavši da je posao novinara da daju publici tačnu sliku, a ne samo onu koja najviše plaši.
GDE PRESTAJE INFORMISANJE, A POČINJE DOOMSCROLLING
Postoji razlika između toga da znaš šta se dešava u svetu i toga da provedeš sat vremena posle ponoći skrolujući kroz tuđe tragedije dok ti se stomak steže. Ta druga navika ima ime, doomscrolling, termin koji je postao popularan tokom pandemije, kada je potreba za informacijama bila stvarna, ali je granica između „informisan sam“ i „ne mogu da prestanem“ nestala kod mnogo ljudi.
Istraživanja objavljena poslednjih godina pokazuju jasnu vezu između doomscrollinga i povećane anksioznosti, simptoma depresije i, kod nekih grupa, čak i simptoma sličnih posttraumatskom stresu. Nijedna od dosadašnjih studija nije pronašla da doomscrolling generalno poboljšava raspoloženje ili osećaj kontrole, iako se ljudi često njemu vraćaju baš sa idejom da će se osećati spremnije ili informisanije.
Razlika između informisanja i doomscrollinga najčešće nije u tome šta čitaš, nego u tome kako se osećaš posle. Ako izlaziš iz vesti sa jasnijom slikom sveta, to je informisanje. Ako izlaziš sa knedlom u grlu i potrebom da odmah otvoriš sledeću vest da bi proverio da nije još gore, to je već nešto drugo.
KAKO SE PRIČA PRIČA: ETIČKA STRANA IZVEŠTAVANJA
Ovde dolazimo i do onoga što nas u Hipotezi posebno zanima, jer je pisanje uvek i izbor. Isti događaj se može ispričati na desetine načina, i ne postoji neutralan izbor reči.
Izveštaj koji glasi „muškarac ubio suprugu“ ispriča potpuno drugu priču od onog koji glasi „žena preminula u porodičnom nasilju, muškarac priveden“. Prvi stavlja počinioca u centar radnje kao glavnog aktera, drugi žrtvu. Izbor da li ćemo objaviti fotografiju mesta zločina, ime i prezime, detalje o povredama, sve to nije tehnička odluka, nego etička.
Ozbiljne novinske kuće danas sve više preispituju upravo tu naviku da se zločin izveštava isključivo kroz policijske izveštaje i najdramatičnije detalje, jer takav pristup, ma koliko privlačio klikove, često dehumanizuje žrtve i pretvara njihovu tragediju u zabavu za nekog trećeg. Postoji čitav pokret u novinarstvu koji se zalaže za takozvano „restorativno“ izveštavanje, gde se priča ne završava na trenutku nasilja, nego uključuje i kontekst, i posledice, i put ka nekom razrešenju, umesto da ostane zamrznuta na najstrašnijem kadru.
Povezan tekst: 15 vežbi za kreativno pisanje: kako da probiješ blokadu i počneš da pišeš svaki dan
UMESTO ZAKLJUČKA
Nije loše što te privlači crna hronika. To je star, dobro dokumentovan deo ljudske prirode, ne kvar u sistemu. Pitanje koje vredi sebi postaviti nije „zašto ovo čitam“, nego „da li mi ovo, u ovoj količini, u ovo doba noći, zapravo služi nečemu, ili me samo drži budnim i uznemirenim“. Odgovor na to pitanje retko leže u tekstu koji čitaš. Leži u tome koliko dugo ostaješ u njemu.
