Ulaziš u kancelariju na klimavim kolenima, jer noć je bila više nego burna. Shvataš da je slavlje za vikend bila bolja ideja, ali opet si želela da svima ugodiš. Dakle, četvrtak je i ti si tu. Mamurna, ali srećna. Žurka je bila odlična, svi su bili veseli i on je bio tu. Pa šta ako zidovi kancelarije blago plešu, glasovi kolega odzvanjaju, a kroz lobanju te probada bol? Ništa. U apsolutno nepotrebnoj analizi sopstvenog stanja prekida te zvono telefona, glas sekretarice i reči koje si poslednje želela da čuješ u ovom trenutku: „Traži te direktor.“
Dok koračaš dugim hodnikom, u glavi nabrajaš moguće razloge želje direktora da te vidi. „Možda želi da mi čestita rođendan“, pomisliš pre nego li otvoriš vrata. Sekund kasnije, po njegovom izrazu shvataš – nije to.
„Danas smo dobili novu sistematizaciju, žao mi je što oram ovako da ti kažem…“, ispred očiju ti se smenjuju dugine boje, u ušima Tihi okean iz čije dubine čuješ gomilu praznih fraza kroz koje se probija reč „otkaz“.
Ustaješ sa polusmeškom na licu, pružaš ruku, ljubazno se zahvaljuješ i pokušavaš da ne promašiš kvaku, želeći samo da na nogama stigneš do svoje stolice u kancelariji.
Konačno otvaraš vrata i čuješ, čini ti se nikada glasnije: „Srećan rođendan!“. Svi te grle, ljube, otimaš se iz njihovih ruku i konačno sedaš. Na stolu – torta i cveće. Sve izgleda idilično, ali ti samo želiš da se onesvestiš.
„Kasniš mala“, rekla sam joj kad smo se srele na ulazu. Nasmejale smo se obe, jer provod je sinoć bio stavrno dobar. Pa i ako nam skine deset posto od plate, šta ćemo, vredelo je. Već sam dogovorila sa ostalim kolegama da joj priredimo malo iznenađenje za rođendan. Bila je ovo teška godina za nju. Ovaj njen otišao je u Ameriku, baš kad je očekivala da će je zaprositi. Možda je i bolje za nju, ne znam samo što je uopšte i sada došao, taman se bila malo otrgla od te priče.
Kupili smo joj cveće i tortu sa malinama. Znam da mnogo voli maline. Iako se zove Višnja. Posle posla otići ćemo na kafu da saberemo utiske. Ne volim svoj posao sekretarice direktora. Nije on toliko loš, ali nervira me.
Ni kafu nisam srknula već zove. Bez „dobro jutro“ izgovara „Pozovi mi Višnju u kancelariju“. Nisam stigla da kažem „U redu“, već je prekinuo.
Možda se baksuz setio da joj pokloni neki rođendanski bonus, mada ne verujem. Ko zna da li se i setio rođendana.
Čujem njene štikle kroz hodnik i razmišljam kakao nam možda ono poslednje piće sinoć nije trebalo. Prošla je pored mene kao da me ne vidi. Ne čujem šta pričaju unutra. Požurila sam u njenu kancelariju da joj četitamo sad dok je pauza.
Tortu i cveće stavili smo na sto i sačekali je uz „Srećan rođendan!“. Nismo smeli da vičemo, direktor ne voli druženja u firmi.
Bila je bleda. Imala je neki ukočen osmeh na licu, prošla je između nas i sela. Znala sam da nešto nije u redu.
Nije provela noć sa njim, iako se nisu videli nekoliko meseci. Više nije bila sigurna da li uopšte želi da nastavi tu vezu. Ali ipak, pomisao da je bio sinoć na proslavi njenog rođendana izazivao je blagi smešak na njenom licu.
Nije joj bilo teško da ustane za posao, jer osim direktora koji je malo dosadan, kolege su super. Drago joj je što je i njena Tanja počela tu da radi, doduše kao sekretarica direktora, ali napredovaće sigurno. Na kraju, danas joj je rođendan, ništa joj ne sme pokvariti raspoloženje.
To jutro u firmu je stigla i nova sistematizacija, po kojoj se njeno radno mesto gasilo. Nije ni slutila. Očekivala je da će kolege prirediti neko iznenađenje, uostalom tako su do sada priređivali za svakoga od njih.
„Posle posla sa Tanjom ću popiti kafu“, razmišljala je koračajući prema svojoj kancelariji. „Malo mi se vrti, ali dobro je, samo da me direktor ne zove danas“.
Direktor je bio pravi korporativni tip. Nema ličnih odnosa. Rekli su mu da se to mesto ukida, dakle, odlučio je da joj to saopšti. Uostalom, nije se ni setio da joj je rođendan, dok nije video kolegu sa tortom i cvećem u rukama.
„Da, Višnji je rođendan, baš danas“, pomislio je. Ipak, postupiće onako kako od njega traže nadređeni.
Ono što ga je posebno iznenadilo jeste to da se ona sve vreme smeškala dok joj je on saopštavao vest o otkazu. Bila je bleda, ali uopšte nije izgledala uzrujano. Utoliko mu je bilo lakše.
Iako joj se činilo da je hodnik plesao ispred nje dok je išla prema svojoj kancelariji, ubrazala je korak kako bi što pre sela.
Znala je da su svi unutra. Odglumila je da je iznenađena, provukla se kroz njihove zagrljaje i sela. Pogledala je u tortu i pomislila: „Nadam se da je sa malinama“.
photo is ai generated