Proza. Kratke priče iz života, o ljudima čija lica upoznajemo svaki dan, ali ne i i dušu. Priče su inspirisane stvarnim ljudima i događajima.
Punđa gospođe Jedoksije bila je pričvršćena onim drvenim šilom kroz koje se provlačilo parče kože. „Jeste baba, nije baba, mlada je, stara je“, vrteo sam u svojoj glavi. Čuo sam njen glas dok je razgovarala sa Mirom, ali nisam pokušavao da shvatim o čemu, taj drveni šiljak mi je previše odvlačio pažnju. Taman sam hteo…
Nije bilo teško prepoznati Stiva. Imao je onaj isti šeretski osmeh i duge prste sa izraženim zglobovima, kojima je gestikulirao dok govorio. Te ruke bile su kao muzika ispred platna, na kome se u ritmu nizala crvena boja, svakim tonom tamija, sve do mrke krvi.
Ulaziš u kancelariju na klimavim kolenima, jer noć je bila više nego burna. Shvataš da je slavlje za vikend bila bolja ideja, ali opet si želela da svima ugodiš. Dakle, četvrtak je i ti si tu. Mamurna, ali srećna.
„Nikad više, rekao sam sebi nikad više. Poslaću mu poruku čim stignem kući i to je to. Ne, poslaću je odmah“, razmišljao sam, ne uzimajući telefon u ruke.
“Prestani, prestani crve jadni, bolesni!”- prolomio se vrisak memljivom ledenom sobom. Njegove prljave hrapave ručerde cepale su joj belu pohabanu košulju od štofa, pramenovi raščupane kose zalepili su joj se za suze i sline na licu, ispucalim šakama na kojima se jasno ocrtao svaki zglob sakrila je svoje oči, i cvilela u dlanove tako da je taj zvuk parao prljave zidove buđave sobe.