Nije bilo teško prepoznati Stiva. Imao je onaj isti šeretski osmeh i duge prste sa izraženim zglobovima, kojima je gestikulirao dok govorio. Te ruke bile su kao muzika ispred platna, na kome se u ritmu nizala crvena boja, svakim tonom tamija, sve do mrke krvi.
Stajao je tamo u beloj košulji umazanoj bojom, okrenut ka velikom platnu. Ne znam da li je video da sam tu, kod prozora.
Sanjala sam ovaj atelje. I pogled na fonatnu Di Trevi. I ovaj prozor, baš ovakav, veliki, okrzanog drvenog rama.
„Ni jedan Italijan se ne zove Stiv“, nisam bila sigurna da li sam izgovorila glasno ili samo pomislila. Pogledala sam ga, nije reagovao. Stajao je tamo sa četkicom u rukama, pomerajući svoje gole, mišićave noge u ujednačenom ritmu muzike koju sam mogla i ja čuti u svojoj glavi, samo posmatrajući ga.
Čitav je svet u njemu. Sve svoje slabosti ostavio je na platnu, u njemu je ostala samo snaga. Svu svoju tugu obojio je u crveno, u njemu je ostala samo radost.
Koračam ka njemu, dok drvenim daskama koje pomalo škripe lupkaju moje štikle. Obula sam crvene cipele, videla sam baš takvu njegovu sliku. Crvene salonke u lokvi krvi. Zadrhtala su mi kolena. Stojim iza njegovih leđa, ne dodirujući mu telo provlačim prste kroz njegovu crnu kosu. On i dalje slika. Ne oseća me.
Uzimam stakleni bokal sa stola i sipam vodu u čašu. Čini mi se da voda menja boju. Palim cigaretu, vraćam se do prozora. Mogu li uopšte ovi prozori da se otvore?
Možda nije bilo pametno danas da dolazim. Danas je trebalo da idem u školu na priredbu, da odnesem tati namirnice, pozovem Mariju. Tata je sam u kući i već je star. Po ceo dan sedi na terasi u stolici za ljuljanje i zuri u jednu tačku. Trebalo je da popijem čaj sa njim. I da mu zamenim ono karirano sivo ćebe, već postaje hladno.
Uh, zašto je ovde ovako vruće? Mogla bih malo da sednem. Okrećem se oko sebe, u ovom ateljeu nema nijedna stolica.
Misao o tome kako ove stotine ljudi kvare lepotu fontane, naivno očekujući da će im bacanje novčića ispuniti želju, prekinulo je nenajavljeno podrhtavanje tla pod nogama, i njegova hladna ruka na mojoj koži koja je gorela.
„Pa i nisam Italijan“, šapnuo je dodirujući usnama moje uvo. Bretela je skliznula sa ramena, prislonio je svoje usne. Osetila sam kako bela košulja nestaje sa njegovog oznojenog tela. Krv je prostrujala kroz svaki deo tela, čula sam jasno otkucaje svog srca, ali ruke su stajale skamenjene.
Ljudi koji su stajali oko fontane gledali su ka prozoru. Videli su moje gole grudi, crvene obraze i njega.
U ateljeu je smrtna tišina.