Punđa gospođe Jedoksije bila je pričvršćena onim drvenim šilom kroz koje se provlačilo parče kože. „Jeste baba, nije baba, mlada je, stara je“, vrteo sam u svojoj glavi. Čuo sam njen glas dok je razgovarala sa Mirom, ali nisam pokušavao da shvatim o čemu, taj drveni šiljak mi je previše odvlačio pažnju.
Taman sam hteo da je pitam da li spava sa tim šiljkom na glavi, ona je pružila ruku ka meni i pomilovala me po kosi. Ništa nisam osetio. Shvatio sam samo da možda nije pravi trenutak za moje pitanje i nasmešio sam se. Nasmešila se i ona. Imala je sve zube. Moji se još nisu svi izmenjali, bio sam krezav. Zurio sam u njenu šaku na stolu, nikada nisam video tako plave izražene vene i tako male nokte. Nama je u domu bilo strogo zabranjeno da grickamo nokte. Mira je govorila da se tako mogu dobiti gliste u stomaku. Mada sam to nekada krišom radio. Čini mi se da mi se zbog tih, do krvi izgriženih noktiju, ova baba, nije baba, još više svidela.
Mira je bila moja vaspitačica u domu za nezbrinutu decu „Drinka Pavlović“. Bila je krupna, crna žena, uvek zadihana. Posmatrao sam je kako razgovara boreći se za vazduh, dok se prstima sve vreme poigravala sa knjigom koja se slučajno našla ispred nje i na čijim koricama je pisalo „Čitanka“. Do zida je stajala providna kutija ukrašena cvetićima. U njoj neki čudan lanac. Baš sam mislio od čega bi mogao biti, a Mira je ustalai krenula ka vratima.
Pružila ruku babi sa šiljkom na glavi, pomilovala me po kosi i krenula niz stepenice. Ne sećam se da li mi je bilo žao što odlazi. Sećam se samo njenog crnog mantila, koji kao da je leteo za njom. Čak mi je bilo pomalo i smešno.
„Hajde da večeramo, sigurno si gladan“, rekla mi je, držeći ruku na mom ramenu sve dok nismo ponovo ušli u onu istu sobu. Seo sam za sto. Iznela je ispred mene zlatne uštipke, na tanjiru sir beo kao mesec, srebrni kajmak i teglicu sa najlepšim roze džemom od jagode.
„Ne znam da li više voliš slane ili slatke“.
Ništa nisam rekao, bio sam zauzet posmatranjem kako se kajmak topi na toplom testu. Sela je prekoputa mene. Prijao mi je njen pogled. Smešio sam se u sebi. Večera je bila izvrsna.
Sestra i vozač pevušili su pesmu sa radija. Zamolio sam ih da prestanu. „Doktore, danas nešto niste raspoloženi“, šaljivo mi je dobacivala sestra dok smo ambulantnim vozilom pod rotacijom žurili na adresu.
Prvim korakom na asfalt, noge su prestale da budu moje. Odjednom mi je postalo muka od mirisa lipe koja se nadvila nad stepenicama. Ulazimo na vrata u hodnik. Na komodi pored ogledala, kutija. Vreme je stalo. Sve je tu. Netaknuto. Moje četiri godine srećnog života su tu. Gubim tlo pod nogama, ubeđujem sebe da moram da se saberem.
„Doktore, mami nije dobro, spava, ne mogu da je probudim“, panično je kroz suze govorila žena koja je stajala pored kreveta, dok mi pruža gomilu medicinske dokumentacije. Pokušavam da pročitam nešto od toga, ali me preseca glas medicinske sestre „Okrenite je na leđa, skinite joj molim vas taj šiljak iz pundje“.
Skamenio sam se. Moja baba Doka. Posle više od dvadeset godina. Vid je počeo da mi se muti od suza.
„Doktore, mislim da je u komi, moramo je voziti u bolnicu!“
„Koliko rekoste da ima godina, devedeset?“, potvrđivala je sestra dok je popunjavala listu.
„Ponesi ovu kutiju sa sobom sine. Daleko je Švajcarska. Da imaš od tvoje babe Doke za uspomenu. To je tvoja kutija, tvoja kasica“.
„Štedeo je za novi bicikl“, kroz plač je izgovarala Miri koja je uopšte nije ni čula.
„Gospođo, molim vas. Nemamo gde to da stavimo, prepuni smo prtljaga. Idemo pravo na avion“.
Gušio sam se u suzama. Držao sam se za njenu haljinu, kao davljenik.
„Ne želim da budem usvojen. Pa šta ako je stara!? Može još uvek da bude hraniteljica. Tu je i njena ćerka. Dolazi svaki dan, pomaže nam. Baba je vredna, zdrava“, vikao sam na Miru koja je škripala zadihana vukući me za rukave.
„Prekini da plačeš, nisi više mali, čeka nas taksi!“
Zamišljao sam kako je guram niz stepenice, mrzeo sam je u tom trenutku.
Pustio sam moju babu Doku.
„Dobro“, rekla mi je pomirljivo kroz suze i spustila je kutiju na komodu u hodniku pored ogledla.
„Čuvaće ti baka“.